Želim da objavim kritiku romana „Godina“ Damira Jocića. Autor kritike je Vesna Trijić. Njen tekst je bio objavljen u dnevnom listu Blic 12. maja 2014, a do sada nije bio dostupan na internetu. Moje preporuke za roman.
Vesna Trijić, književni kritičar
VARLjIVA MISAO
(Damir Jocić, Godina, Partenon 2013)
Junak ove žanrovski nejasne proze čista je apstrakcija: on nije sputan ali ni određen društveno-političkim okolnostima, istorijske prilike koristi za formulisanje etičkih problema, geografske prostore diže na ravan suština, svaki doživljaj mu je simboličan. On je oličenje jednog osećanja sveta; iako mu hrišćanstvo nije strano (naprotiv), misao mu je najbliža suprotnom kraju, filozofiji egzistencijalizma. Bezvoljnost, mrzovolja i seta, uninije, kako bi u jednoj reči to saželo svetootačko predanje, motivisano je jedino “iznutra“, junakovom preosetljivošću; strogo i hladno pripovedačevo oko koje, kao na plafonu fiksirana kamera, beleži njegove misli i pokrete, naglašava tu izloženost i ranjivost. Junakova subjektivnost je, međutim, ostala potpuno nepopravljiva: iako se u komentarima zaista bavi suštinama (i to postojanja), sve te misli su bezvredne van granica njegove ličnosti i iskustva; iako je nesmireni putnik koji ispituje zakone slobode, iskušava šta ga to i koliko čvrsto vezuje za život (sprečavajući ga da izabere svoju ili tuđu smrt), jednoličnost, očajanje i bezizlaz reči su koje opisuju njegova osećanja, a ne apsolutne kategorije niti opšta stanja; on i nije hipnotisan (kamijevski) moralnim zapletima između čoveka i Principa, već prolaznošću, strahom od ličnog nepostojanja. Utisak da je ova proza nedovršena proističe iz semantičke prirode njene priče: svaka nova scena je, kao u “Procesu“, ispitivanje prekoncepcijske ideje u drugačijem kontekstu; smisao joj se ne razvija i ne menja, nego usložnjava, bez kraja…
Blic, Kultura, ponedeljak, 12. maj 2014.
Весна Тријић, књижевни критичар
ВАРЉИВА МИСАО
(Дамир Јоцић, Година, Партенон 2013)
Јунак ове жанровски нејасне прозе чиста је апстракција: он није спутан али ни одређен друштвено-политичким околностима, историјске прилике користи за формулисање етичких проблема, географске просторе диже на раван суштина, сваки доживљај му је симболичан. Он је оличење једног осећања света; иако му хришћанство није страно (напротив), мисао му је најближа супротном крају, филозофији егзистенцијализма. Безвољност, мрзовоља и сета, униније, како би у једној речи то сажело светоотачко предање, мотивисано је једино “изнутра“, јунаковом преосетљивошћу; строго и хладно приповедачево око које, као на плафону фиксирана камера, бележи његове мисли и покрете, наглашава ту изложеност и рањивост. Јунакова субјективност је, међутим, остала потпуно непоправљива: иако се у коментарима заиста бави суштинама (и то постојања), све те мисли су безвредне ван граница његове личности и искуства; иако је несмирени путник који испитује законе слободе, искушава шта га то и колико чврсто везује за живот (спречавајући га да изабере своју или туђу смрт), једноличност, очајање и безизлаз речи су које описују његова осећања, а не апсолутне категорије нити општа стања; он и није хипнотисан (камијевски) моралним заплетима између човека и Принципа, већ пролазношћу, страхом од личног непостојања. Утисак да је ова проза недовршена проистиче из семантичке природе њене приче: свака нова сцена је, као у “Процесу“, испитивање преконцепцијске идеје у другачијем контексту; смисао јој се не развија и не мења, него усложњава, без краја…
Блиц, Култура, понедељак, 12. мај 2014.